О књизи: 2002 / Развој дизајна тенкова на прелазу из 20-их у 30-е, уз практично потпуно одсуство ефикасне противтенковске одбране значи, довела до стварања супертенкова - тешких борбених возила са више купола. Заиста, са скоро истом дебљином оклопа, тешки тенк би се логично требао разликовати од лаког тенка по томе што има моћније оружје. Дакле, енглески (и Британци су тада били креатори трендова у тенкоградњи) тешки тенк „Индепендент“, који је послужио као прототип за совјетски тешки тенк Т-35, носио је као главно оружје топ калибра 47 мм, исто као и лаки Викерс од 6 тона, али је био наоружан са још четири митраљеза у ротирајућим куполама, совјетски конструктори су ишли даље: у главну куполу тенка Т-35 постављен је топ, намењен за дејства против пољских утврђења. високоексплозивне гранате. Борба против тенкова била је додељена двема средњим куполама са топовима од 45 мм у две мале куполе требало је да „раде“ против пешадије. Тих година, супертенк је виђен управо такав - "копнени бојни брод" пун топовских и митраљеских цеви. Међутим, за разлику од бојног брода, командант таквог борбеног возила једноставно физички није могао да се носи са његовом контролом. Налазећи се у главној кули, са ограниченим видним пољем, командант је морао да има у виду секторе паљбе средњих кула, које није видео, па чак и да командује возачу да стане ради пуцања, не знајући да ли је било могуће пуцати са жељене куле, а ако је могуће, онда где Додатак часопису „МОДЕЛ ЦОНСТРУЦТИОН»